Kada pravimo spisak za kupovinu namirnica i kada ih kasnije kupujemo, retko kada i pomislimo na to da uz proizvod dobijamo i ambalažu. Aktuelni talas ekološke prosvećenosti nam je usadio omraženost prema plastici, i sličnim teško razgradivim materijalima. A šta je sa drugim materijalima i znamo li u koje se hrana najčešće pakuje? Da li pod utiskom ambalaže ponekad odaberemo i proizvod? Jesu li sva pakovanja podjednako dobra i zdrava za čuvanje hrane?
Materijal od koga se pravi ambalaža ima važnu ulogu u održivosti proizvoda, ceni proizvodnje, a samim tim i ceni proizvoda. Svaka ozbiljna kompanija ulaže mnogo u izbor i dizajn ambalaže jer je pravi izbor materijala i tehnologija pakovanja najbolji način da se proizvod što duže održi u željenom kvalitetu i da se ne ošteti tokom transporta i skladištenja. Materijali koji se najčešće koriste su staklo, metal, papir, karton i plastika.
Metal
Kalajni beli lim se danas upotrebljava za izradu konzervi u prehrambenoj industriji. Iako kalaj obezbeđuje veću otpornost na koroziju, konzerve od belog lima se lakiraju kako bi se obezbedila barijera između namirnica i samog metala. Pored toga, ova ambalaža podnosi visoke temperature i može se hermetički zatvoriti, što je neophodno za skladištenje sterilnih namirnica. Lako se reciklira, a značajno je jeftiniji od aluminijuma. Od njega se prave limenke za pića, konzerve za tretirane namirnice, posude za šećer, kafu, slatkiše...
Aluminijum se koristi za izradu limenki, folija i višeslojne ambalaže.To je lagan materijal srebrnaste boje koji se dobija iz rude boksita. Njemu se dodaju magnezijum i mangan ukoliko treba da se obezbedi veća čvrstina materijala. Velika prednosta aluminijuma je njegova otpornost na koroziju i izuzetna savitljivost i elastičnost, rastegljivost, sposobnost oblikovanja, grafičke obrade i reciklaže. Od čistog aluminijuma se prave konzerve za hladna bezalkoholna pića. Aluminijumske folije se prave valjanjem aluminijuma u veoma tanke listove. Folija štiti proizvod od vlage, vazduha, svetlosti i mikroorganizama.
Papir
Običan papir ne može zaštititi namirnice duži vremenski period, ali kada se koristi u tu svrhu uvek je impregniran materijalima pout smole, voska ili laka, kako bi mu se poboljšala funkcionalnost i zaštita. Može se kombinovati i sa plastikom i folijom. Bezdrvni papir je čist celulozni papir , veoma je čvrst i otporan na kidanje. Od njega se izrađuju kese. Velikom čvrstinom se odlikuje i pergamni papir, koji je pogodan za masne proizvode, a često se koristi i kao ambalaža za poljoprivredne proizvode. Voštani papir služi za pakovanje bombona, keksa, soli, hemikalija...Svileni papir se koristi kao omotni papir npr. za pakovanje voća. Papir čija gramaža prelazi 250/m2 naziva se karton.
Staklo
Staklo je odličan materijal jer ne propušta gasove i paru i može održati svežinu proizvoda duži vremenski period. Providno staklo omogućava kupcu da vidi proizvod unutar ambalaže, a obojeno može biti dobar zaštitnik od svetlosti. Staklo se reciklira.
Plastika
Plastika je veoma fleksibilan i elastičan materijal, te se može oblikovati po želji, jeftina je, lagana i pogodna za štampanje.Dva najčešće korišćena plastična materijala su polietilen (PET) i polipropilen. Koriste se za izradu ambalaže za vodu sokove i mleko, pa čak i jače kese za smeće ili kupovinu. Sve češće se za izradu ambalaže koristi i poliester.Polivinihlorid (PVC) se koristi za izradu PVC boca i folija i plastične kutije za hranu. Celofan se koristi za pakovanje konditorskih proizvoda.
Loše upakovano
Jedno od novijih istraživanja Radne grupe za zaštitu okoline (Environmental Working Group) otkriva da hemikalije korišćene u procesu proizvodnje i kao dodaci ambalažnim materijalima, mogu ozbiljno naškoditi zdravlju posle nekoliko godina izloženosti. Hrana koju jedemo je zapakovana u različite materijale, a oni poput plastike mogu sadržavati 5 do 30 hemikalija ili komponenti. Mnoge od njih utiču na naše zdravlje. Kako tvrdi istraživanje, te komponente i hemikalije su uvek u zakonom propisanim količinama, ali dugogodišnja izloženost može da naškodi.
Bisfenol (BPA) je industrijska hemikalija koju sadrže plastične ambalaže izrađene od polikarbonata, a koristi se i da bi sprečila rđanje konzervi i metalnih poklopaca staklenih tegli. Ova materija je sintetički estrogen koja može, kako je otkriveno na testovima sprovedenim na laboratorijskim životinjama, da poremeti hormonsku ravnotežu. Može promeniti fetalni razvoj reproduktivnog sistema i mozga, ali i povećati rizik od raka dojke i prostate.
Zagrevanje hrane u nekvalitetnim plastičnim posudama u mikrotalasnoj rerni može promeniti molekularnu strukturu hrane i oslobađanje hemikalija koje se onda apsorbuju u hranu. Vrećice za pripremu kokica u mikrotalasnoj rerni su obložene hemikalijama na bazi fluorida. Kada se zagrevaju, te hemikalije mogu da dospeti u hranu.
PET ambalaža koja je na dnu boce označena brojem 1, sadrži na desetine hemikalija, proizvodnih nečistoća i nusproizvoda- ukupno, više od 80 zagađivača koji mogu da kontaminiraju vodu. Iako je još uvek nejasno na koji način hemikalije mogu da procure iz plastike, brojni naučne studije pokazuju da se to dešava. To može biti formaldehid, acetaldehid, antimon...Otkriva ovo istraživanje.
Ukoliko odlučite da se klonite industrijski obrađene hrane donekle ste zaobišli i ambalažu. Ako ipak nastavite da kupujete uobičajeno, potrudite se da čitate, ne samo deklaracije proizvoda, već i oznake za ambalaže.
izvor: www.link-elearning.com
